Zadnja delavnica skupinskega pisanja feministično-queerovske znanstvene fantastike Svetovi drugih je potekala 9. septembra 2011 na festivalu ženske angažirane umetnosti PitchWise, ki se je letos šestič odvijal v Sarajevu. Podobno kot na prejšnjih delavnicah smo se tudi v Kulturnem centru Sarajevo ravnale po nadrealističnih receptih za skupinske besedne igre in se poželjivo ozirale k feministično-queerovskim svetovom, ki zaenkrat spadajo še v znanstveno fantastiko.
Pravila iger 'definicije (vprašanja in odgovori)', 'pogojniki' in 'izvrstno trupelce' lahko v angleščini preberete na
tej povezavi. Spodaj lahko preberete prvi izbor povedi in zgodb s sarajevske delavnice, napisanih v slovensko-hrvaško-srbsko-bosanskem jeziku. Seznam bo popoln šele, ko bo vsem udeleženkam uspelo dešifrirati vse pisave in prepisati zgodbe.
Na delavnici so sodelovale: Kristina Andrić, Džejla Bektić, Berina Džemailović, Vesna Đorđević, Dragana Đukić, Ivana Gordanić, Maja Halilović, Amina Herak, Nedžiba Idrizović, Ilona Jerič, Lidija Kajtazi, Tamara Karanović, Selma Kešetović, Anja Tedeško, Ana Vilenica in Safija Zairović.
Udeleženkam se zahvaljujem za sodelovanje, Fundaciji CURE pa za vabilo na festival in izjemno gostoljubje.
Definicije (Pitanja i odgovori)
Šta misliš o današnjem danu?
U svemiru ima svega.
Koliko je sati?
Mnogo.
Šta želiš?
Puno malih slatkih zečeva.
Znaš li šta je ljubav?
Ponekad kad se ne nađe drugih izgovora.
Šta je megalomanija?
Svemirska pita iz antigravitacijskog brašna.
Jesi li ikad se digla u pola noći i zavijala sa vukovima?
Zato što je neko bacio ciglu.
Voliš li banane?
Sve je super, treba se udubiti u sve i zavijati s vukovima!
Ili znaš gde je otišla banana?
Tamo gde helikopteri šume u komšiluku.
Zašto žirafe ne jedu grožđe?
Izbledeće, plašim se.
Koliko ti je dobar vid?
Deset podeljeno sa dva.
Koliko si queer danas?
U slavini ima vode.
Šta je smisao života?
Diktafon, fotoaparat i hljeb.
Kako nastaju mobilni telefoni?
Pa ljepo bona, kako neznaš!
Koliko je visoko?
Pa zavisi koliko pingvina bude gladnih.
Zašto nisi kupila ružnati šešir?
Zato što su brojevi nestalna kategorija.
Kada ćeš obojiti obrve?
Kad se popiškim u travu.
Koliko si kolačića pojela?
Trudim se, da ne razmišljam o tortici.
Šta misliš kad šetaš ulicom u zadnje vreme?
Da ima ljubavi i vatre.
Kondicionali
Ako se budemo zadržale duže u pustinji, sačekaću sljedeću komercijalu.
Ako bi se ti zaustavila nasred ceste, onda bih ja otišla na pitu ispod sača.
Ako bi jahala konja, onda bi jela šampite.
Ako se nasmiš, organizirat ću uništavanje njihove štampe.
Ako krenemo odmah, možemo uhvatit leteću metlu.
Ako sutra mačka zaspi, popeću se na traktor.
Kad bi pala kroz staklo, meditirala bih kraj reke i sjedinila se s prirodom.
Kada bi imala uber awesome superpowers, onda bi pobjegla u kanalizaciju.
Kad bi se našla u liftu sa Madonnom, onda bi se smijala do kraja života.
Kad bi se sunce ugasilo, onda bi letjela.
Kada bih imala svu moč u državi, onda bi svi vodili ljubav i sadili drveće.
Kad bi Sarajevo bilo u Africi, nekako bi pronašla izlaz.
Kad bih se našla u drugom tjelu, onda bi ljudi imali više strpljenja drug z drugim.
Kada padne lopta, ja ću plesti goblene.
Kada bi uzela nož i gulila krumpir, ostavila bih sve i preselila se na Veneru!
Kada bi krenula prema mjesecu, otišla bi na prstima, da te ne probudim.
(Kratki) odlični leš
Zeleno oko skida se u šumarku u ormaru.
Tristohiljada livada spava kod plave rjeke.
Lepa zebra ide u ljuti indigo.
Nadjačani grah voli dlakavu ružu u lošem stanju.
Svilena zubdana trči prema šarenom kišobranu.
Ljubičasta banana je pojela čupavu pećinu.
Ljubičasta banana trči u ljepoj ljubičasto-crni kugli.
Lijepa olovka ide prema pospanom suncu.
(Dugi) odlični leš
Kada bih imala svu moč u državi …
Kada bih imala svu moč u državi, onda bi svi vodili ljubav i sadili drveće. Zašto ne sadimo drveće od novca? Zašto još to nisu izmislili. Zašto nisu izmislili food drvo? Onda bi sve lakše bilo. Ipak zadovoljni smo i ovim našim nemutantskim drvećima. Ljeti su monotoni, dosada. U jesen mijenjaju boje ko osječaji šarenilo. Svaki list pada različito, nema monotonije. Sve šuška, listovi plešu. Kao da vode ljubav.
Zašto se ne probudiš jedan dan sa uber awesome superpowersima i možeš da vladaš državom? Diktature treba. Pohapsiti i zatvoriti sve mrzitelje prirode. Zašto svi ne odemo u šumarak na potočić spojit se sa unutrašnjim mirom, da vodimo ljubav? Budimo hipijevi. Ljubav nije za pičkice, pička si ako mrziš ljubav. Zašto svi ne zaboravimo na se, udružimo se, napravimo ogroman kolač i usput sadimo drveće; vračamo staro. Legalizujmo gay brakove.
PIČKA. PIČKA. PIČKA. Volimo pičke. Ja znam, da je volim. I sada, lijepo da se izrazim, nabijem vas sve na svoj fantomski kurac. Mene vaše norme ponašanja uopće ne zanimaju. To je valjda neka ironija. Zato što slavim nježnost, moram da se borim, da iznalazim nove načine da spasim sopstvenu kožu od vaših stigmi, vaših značenja. Prošla su vremena kada je John Lennon zajedno sa Yoko Ono upozoravao, da ne posežemo za nasiljem, jer kada vas isprovociraju za nasilje, znaju šta će s vama. Ne znam, nalazim se na ivici svijeta, sa slušalicama na ušima iz kojih trešti ljuti glas Marylna Mansona: FIGHT! FIGHT! FIGHT!
Jebeš ti to sve. Sve je to ludo i bolesno. Boriti se za ljubav – bolest uma, koja vlada svjetom i to svjetom koji je izmislio jedan kuronja u svom officu. Zato i samo zato volite se, poštujte jedni druge, vodite ljubav i sadite drveće. Zar to nije poanta života? Što ti više treba? Haj sad reci. Nema veze sve će doć na svoje kad se digne revolucija na planeti zemlji i potamani svakog kuronju u officu i spali ga na lomači. Strpljen spašen.
Već pet godina živi u tišini
Već pet godina živi u tišini i bulji u svoje sove, pčele, vrane, jabuke, kruške. Nikad neće nać ono svoje pismo al nema to veze jer je nabavio novu antiknu uniformu i prodat će je na dražbi kao i ono prošlo, da može nastavit živjet u tišini. Prostor tišine. Da se barem nalaziš. Tu. Da ne ovisiš o drugima, o osjećajima. Da ne budeš stvar. Da promijeniš sebe. Vjetar vijori tvoju kosu. Opusti se, kažeš si, sve se treba proći. Nemoj da ta tišina preovlada s tobom. Nije ni toliko dobra. Uniforma će se poderati, novac od uniforme će biti potrošen. Ne možeš kupiti sreće sa njim. Preovladava s tobom. Daj si reci: Današnji dan nema granica, ne nosi pasoš sa sobom. Nemoj postati pjesnik tame i tišine …
Pjesnikinja udahnula dim cigarete i pogledala kroz prozor. Ostao joj je jedino sredstvo bijega u drugi svjet. Razmišlja: Hvala na ovoj cigareti. Razmišlja opet: Kako ljepo život prolazi … kao i ova prokleta cigareta. Ne može napolje. Zatvorena je u ovoj ludnici duži niz godina. Dali je pitate tačno za broj, ne bi vam znala reći. I da li je to zaista važno? Zatvorena zajedno sa ostalim pacijenticama i tišinom dočekuje zoru. Tretiraju je kao dijete iako je odrasla žena. Zna ona i zašto. Dijete ne sanja slobodu, nego dobrog gospodara, nekoga tko će u njegovo ime, u ime njegovog dobra, osloboditi ga odgovornosti.
Nakrivila je šešir i zagledala se u svoj odraz u ogledalu. Čuvaj se slike, rekao je Lacan. Iskrivljena stvarnost. Uvijek iskrivljena stvarnost, ali i ta razarajuća spoznaja, da nova ne postoji. Nalazi se u sobi punoj odraza, refleksija i ne zna koja je ona. Da li je njezino tijelo uopće materijalno? Dali postoji u vremenu i prostoru? Postoji li vrijeme i prostor? Kako da ona sada kaže svojoj majci da je zove bog, a ona pere suđe? Odaziva li se uopće netko tom pozivu? Problem je sav u tome: ona to ne želi raditi, ali mora, jer nema nikoga drugog da preuzme tu paklenu ulogu. Lakše je izbrati komfor svakodnevnog ponavljanja. Obuci opeglane košulje, obuj lakirane cipele. Pričaj nešto lijepo kao „Ništa nije završeno dok je čovjek živ“ ili „Sve se može kad se hoće“. Hoće li netko jednog dana znati, da je postajala u vremenu i prostoru? Čemu taj strah od nestajanja? Da li zbog toga piše?
Jako zajebano vrijeme, naglas razmišlja pjesnikinja, vrijeme je da lik koji želi predati svoje pismo okonča misiju i shvati, da je izmišljen lik.
Zeleno oko skida se u šumarku u ormaru
Zeleno oko skida se u šumarku u ormaru. Zeleno oko zagleda crveno oko. Zeleno oko je ljuto. Reži! Neko joj je uletio na teritoriju. Zeleno oko i crveno oko počinju borbu na život i smrt. Ovako ta borba izgleda: dva oka zure jedna u drugu. Povremeno škilje, namiguju. Tešku artiljeriju čuvaju za kasnije.
Moglo bi se reči da su te oči u određenom raskoraku, neuhvatljive na istoj razini sporazumijevanja. Jer zeleno oko služi kao refleksija crvenom oku, a i crveno oko shvata da mu je zeleno ogledalo.
Kažu da so oči prozor duše ali zelenooka Azra nije vjerovala u dušu, samo u precizne anatomske činjenice kakve je prižekljivala od sada određenog i savladanog Fuada. Izgledao je tako krhko među tim žutim lišćem, ne znajući da li da moli za milost ili da traži još. Ipak, ta drskost ... Koliko god mislila, da ga je pritisla i uništila mu svaku priliku da ponovo sakupi rasuti identitet, bilo je nečeg ponosnog, nesalomljivog u tom preljepom dječaku.
Sunce je sišlo u šumu. Objasnio je crvenom i zelenom oku da su dijelovi cjeline i da oba oka pripadaju sunčevom spektru boja. Crveno, zeleno, žuto, plavo oko. Sve te boje je posjedovao taj dječak, smatrala je Azra. Čak ga se malo i bojala zbog tih boja, jer je čudno izgledala zelena irokeza na glavi, ljubičasto i crno oko, jaka čeljust, poderana odjeća, lanci, čizme i duša na jakni. Tačno je znala kada on prolazi pod njenim prozorom. Svaki dan u 17.00 je dolazio da se rukuje s nekim tipom koji bi mu dao paketić a on njemu novac. Redovno ga je promatrala i uvijek se pitala šta li je u tom paketiću i zašto svaki dan. Ali nije previše razmišljala o tome sve dok ga je ona mogla vidjet.
Jednog dana se nije pojavio. Umjesto njega je drugi dječak kasnio. Svaki dan, različito vrijeme. Zeleno oko je počelo suziti. Duša je slomljena. Nema ga. U paketiću je smrt. Zašto nije uzeo njen paketić ljubavi i života? Oči su ogledala duše, ljubičasto i crno oko. Ne mogu prežaliti. Otišla je do tipa po paketić. Krenula je za svojim očima sudbine. Umrla je. Na rajskom kolodvoru izlazi iz voza, čekao ju je s ružom, rozom.
